Život rimskih legionara bio je pun napora i opasnosti kao, uostalom, i svaki vojnički život. Rimski pisac Vegecije nam donosi zanimljive podatke o aktivnostima koje su imali rimski vojnici. Te aktivnosti su podrazumevale iscrpljujuće treninge koji su obično uključivali dosta trčanja, ali i skokove u dalj, nošenje tereta i, naravno, trening sa oružjem. Svaki vojnik je trebao da bude sposoban da za nekih 5 sati prevali marš od skoro 30 kilometara. Nimalo veselo, kada se uzme u obzir da je kompletna oprema i naoružanje rimskih legionara težila preko 30kg. Šaljivo su vojnike nazivali “Marijeve mule” po rimskom državniku Gaju Mariju koji je reformisao vojsku, i propisao obavezno nošenje teške prateće opreme.

Oprema i naoružanje rimskih legionara

Ove fizički veoma iscrpljujuće aktivnosti, zahtevale su veliku količinu energije i odgovarajuću ishranu. Stoga ne čudi da je glavni deo ishrane rimskih vojnika bilo žito, i da je na meniju bila velika količina ugljenih hidrata. Svaki vojnik je imao dnevno sledovanje žita od preko 1 kilograma. Žito se mlelo u kamenom ručnom mlinu, a brašno se koristilo za izradu hleba ili kaše gde se moglo dodati još i neko meso ili povrće. Hleb se pravio u obliku lepinje, i pekao na vatri u posebnim zemljanim posudama “clibanus” koje su podsećale na zvono, ili se koristio gvozdeni tiganj koji su vojnici nosili sa sobom. Pored hleba, vojnici su pravili i neku vrstu suvog biskvita koji je mogao da se jede čak i posle više meseci, slično dvopeku danas.

Pečenje hleba pomoću clibanusa

 
Uz žitarice, svaki vojnik je dobijao znatno sledovanje mesa (oko pola kg dnevno). Sveže meso se lako kvarilo prilikom nošenja, pa su popularnije bile usoljene varijante poput suvog mesa, kobasica i slanine koja se dosta trošila u rimskoj vojsci. Sveže meso se dobijalo na licu mesta bilo u lovu (vojnici su praktično jeli svaku divljač koja im dopadne šaka), bilo od domaćih životinja koje su takođe pratile vojsku u pohodu. Kao i danas, meso je pečeno ili kuvano, i zatim soljeno. So je bila veoma važan deo sledovanja legionara, i omogućavala je da namirnice poput mesa duže ostanu sveže. Pored mesa korišćen  je dosta i sir, a usled manje kvarljivosti opet su više preferirane usoljene varijante.

Meso je takođe bio važan deo ishrane u rimskoj vojsci

Žitarice, meso i sir činili su osnovu rimske vojničke ishrane. Vojnici su još dobijali vino i ulje (stavljalo se u hleb i ostala jela), a dosta se koristilo i vinsko sirće koje je opet trebalo da namirnice duže održi svežim. Dodatak ishrani činilo je voće, povrće i pasulj, sve u zavisnosti od toga koliko je bilo dostupno i u kojoj zemlji se vojna jedinica nalazila.

Kao i danas, ljudi su jeli sve ono što im se nalazilo u blizini i bilo na raspolaganju, što je na kraju činilo prilično izbalansirani jelovnik po principu “od svega po malo”. To je isti onaj balans u ishrani kojem i danas treba težiti ukoliko želimo da živimo zdrav život.